Nesvesno rušite detetu samopouzdanje: Tri dobronamerne reakcije roditelja koje imaju suprotan efekat

Roditelji uglavnom žele da njihova deca odrastu u sposobne i samopouzdane osobe, ali neke dobronamerne reakcije mogu imati potpuno suprotan efekat.

Poznati psiholog i terapeut Džefri Bernstin ističe da način na koji roditelji reaguju na dečje probleme, osećanja i greške može ključno uticati na njihovu veru u sopstvene sposobnosti.

Da li rođenje ćerke utiče na partnerski odnos očeva: Naučnici pronašli zanimljiv obrazac

On je izdvojio tri roditeljska ponašanja koja mogu ozbiljno da naruše dečje samopouzdanje, a koja se često dešavaju iz najbolje namere.

1. Prebrzo rešavanje dečjih problema

Roditelji često imaju prirodan nagon da pomognu čim dete naiđe na prvu prepreku, ali stalno rešavanje problema umesto njega može mu trajno oduzeti priliku da nauči kako da se nosi sa životnim poteškoćama.

"Kada "spasavanje" postane pravilo, deca gube priliku da iskusen nešto što je ključno za razvoj ličnosti, a to je osećaj: „Bilo je teško, ali uspeo sam“ — objašnjava Bernstin za Psychology Today.

On dodaje da roditelji uvek treba da pruže toplu podršku, ali da pritom obavezno ostave detetu dovoljno prostora da samo napravi sledeći korak i pronađe rešenje.

2. Omalovažavanje dečjih osećanja

U želji da umire dete i umanje njegov problem, roditelji ponekad nesvesno izgovaraju rečenice poput onih da je "preosetljivo" ili da "nema razloga za brigu". Nažalost, takve poruke imaju kontraefekat.

"Deca, tinejdžeri, pa čak i odrasla deca, u tim trenucima zapravo čuju sledeće: "Moje reakcije nisu prihvatljive i ne mogu da verujem samom sebi", tvrdi Bernstin.

Psiholog ističe da je temelj istinskog samopouzdanja u tome da dete nauči da prepozna i razume sopstvena osećanja, bez dopuštanja da ona potpuno preuzmu kontrolu nad njegovim ponašanjem.

Ove četiri aktivnosti mogu da pojačaju pamćenje kod dece

3. Stalno traženje poboljšanja (Insistiranje na perfekcionizmu)

Prečesto ukazivanje na sitne greške i konstantno naglašavanje onoga što bi dete sledeći put moglo da uradi bolje stvara u njemu hroničan osećaj da ga neprestano neko procenjuje i da nikada nije dovoljno dobro.

"Kada nakon svake pohvale brzo usledi ono čuveno "ali", detetov mozak automatski pohranjuje postignuće samo kao podsetnik na ono što još uvek nije u redu", objašnjava Bernstin.

Zbog ovog pritiska, neka deca mogu razviti bolesnu težnju ka perfekcionizmu i stalnom strahu od neuspeha, dok se druga mogu potpuno povući, izgubiti motivaciju i jednostavno prestati da se trude.

Trag koji ostaje za ceo život: Pet svakodnevnih trenutaka koje deca nikada ne zaboravljaju

Sindrom "dobre dece": Zašto najposlušniji mališani najčešće kriju tugu i bes od okoline