Sindrom "sve mogu sam": Kako nepredvidivi roditelji i visoka očekivanja uništavaju detinjstvo

Neki ljudi su toliko navikli da se oslanjaju isključivo na sebe da im je izuzetno teško da zatraže pomoć, čak i kada im je ona preko potrebna.

Takva preterana samostalnost i odbijanje tuđe podrške najčešće imaju duboke korene u detinjstvu. Određena iskustva tokom odrastanja uče nas da na druge ne možemo da računamo i da sve probleme moramo da rešavamo potpuno sami, piše portal Your Tango.

Četiri muška imena za jesenje bebe: Donose sreću i blagostanje

Psiholozi izdvajaju šest ključnih situacija iz detinjstva koje oblikuju ovakav obrazac ponašanja kod odraslih ljudi:

1. Morali ste prebrzo da odrastete

Deca koja su prerano morala da preuzmu odgovornost odraslih često i u kasnijem životu imaju osećaj da sve moraju sama. Reč je o fenomenu poznatom kao parentifikacija, odnosno situaciji kada dete preuzima ulogu roditelja. Primer za to je kada se roditelj detetu poverava o bračnim problemima, očekuje od njega emocionalnu podršku ili mu prepušta preveliku brigu o mlađoj braći i sestrama. Takva deca odrastaju sa dubokim uverenjem da su prepuštena sama sebi.

2. Vaša osećanja nisu bila važna

Deca čije su emocije roditelji ignorisali, ismevali ili umanjivali, brzo nauče da sakrivaju ono što osećaju. Ako su vas kritikovali zbog plakanja ili vam govorili da stalno "pretnerujete", stekli ste utisak da vaše emocije nisu važne. U odrasloj dobi zbog toga vam je teško da se otvorite drugima, pokažete ranjivost ili zatražite utehu.

3. Od vas se očekivalo savršenstvo

Odrastanje uz konstantan pritisak da u svemu morate da budete najbolji stvara paničan strah od grešaka i neuspeha. Deca koja veruju da uvek moraju da ispune previsoka očekivanja počinju da doživljavaju traženje pomoći kao znak slabosti ili nesposobnosti. Umesto da priznaju da nešto ne mogu sami, radije će izabrati da se muče i iscrpljuju do krajnjih granica.

4. Niko vam nije pomagao kada je trebalo

Ako dete tokom odrastanja nije moglo da računa na pomoć roditelja ili drugih bliskih osoba u kriznim trenucima, ono donosi zaključak da od drugih nema smisla išta očekivati. Sa vremenom se navikne da apsolutno sve rešava samo, a takvo ponašanje automatski prenosi i u odraslo doba. Traženje pomoći u tom slučaju deluje neprirodno, čudno ili čak neprijatno.

Roditelji sve rade umesto dece, a onda nastaje problem: Stručnjaci upozoravaju na posledice

5. Stalno ste bili na meti kritika

Deca koja su neprekidno slušala oštre kritike, čak i zbog najmanjih sitnica, razvijaju osećaj da ništa što urade nije dovoljno dobro. Ako su vaši pokušaji redovno nailazili na negativne reakcije i osudu, naučili ste da je najsigurnije da ne tražite ničije mišljenje, a kamoli pomoć. Kao odrasle osobe, ovi ljudi po svaku cenu izbegavaju situacije u kojima bi morali da priznaju da nešto ne znaju ili ne umeju.

6. Odrastali ste uz nepredvidive roditelje

Kada su roditelji jedan dan brižni i puni ljubavi, a već sledeći hladni, distancirani i nezainteresovani, dete nikada ne zna na čemu je i da li može da računa na njih. Takva emocionalna nepredvidivost stvara hronični osećaj nesigurnosti i tera dete da rano izgradi odbrambeni mehanizam. Kasnije im je zbog toga neverovatno teško da poveruju da će drugi ljudi zaista biti tu za njih kada im zatrebaju.

Pet vrsta kućnih pravila koja bi svaki roditelj trebalo da postavi deci

Zaboravite na razmirice: Tri sigurne teme i trikovi koji menjaju dinamiku odnosa sa roditeljima