Kako pružiti utehu kada reči zakažu: Četiri načina da pomognete prijatelju koji je doživeo gubitak

Gubitak voljene osobe ili nečega što volimo univerzalno je ljudsko iskustvo. Ipak, retki znaju kako o tome da razgovaraju ili kako da pruže podršku onima koji tuguju. 

Zbog te nelagodnosti se često osećamo nespretno kada prijatelju ili članu porodice treba da izjavimo saučešće, ali postoje praktični načini da im se pomogne da se nose sa emocijama i svakodnevnim obavezama, piše "Prevention".

Kraj večne rasprave muškaraca i žena: Najveća studija na svetu otkrila ko trpi više bolova

Sa tom nelagodnošću se redovno susreće dr Brenda Šildkneht-Harget, tanatolog i profesorka na "Hood" koledžu i "University of Maryland Global Campus". 

Ona objašnjava da su mnogi radoznali u vezi sa fizičkom smrću i onim što se sa telom dešava, ali retko ko želi da razgovara o emocijama koje prate gubitak.

U razumevanju tuge i načina pružanja podrške pomažu i terapeutkinja Lontonija Brajant, psihološkinja dr Erika Kavamura i dr Dženet Mekord, voditeljka programa tanatologije na Univerzitetu Edžvud.

Šta je tuga?

Tuga se najčešće definiše kao duševni bol koji se javlja nakon gubitka, posebno nakon smrti voljene osobe. Međutim, ona je izuzetno složena i utiče na kognitivne funkcije, društveni život, ponašanje i duhovnost – prožima celo biće.

Teorije o tugovanju su se godinama menjale. Jedan od najpoznatijih modela, pet faza tuge Elizabet Kibler-Ros – poricanje, bes, cenkanje, depresija i prihvatanje – izvorno se temeljio na iskustvu ljudi koji umiru, a ne onih koji su nekoga izgubili. Uz to, model nije zamišljen kao linearan proces kroz koji svako mora da prođe istim redosledom.

Sve navedene emocije mogu biti deo tuge, ali često se javljaju i obamrlost, iscrpljenost, povlačenje u sebe, razdražljivost i problemi sa spavanjem.

Mnogi naučnici danas smatraju korisnijim model Dž. Vilijama Vordena, koji opisuje četiri zadatka ožalošćene osobe: prihvatiti stvarnost gubitka, proraditi bol, prilagoditi se svetu u kojem pokojnika više nema i pronaći način za očuvanje uspomene na njega uz nastavak sopstvenog života.

Ti zadaci ne prate uvek predvidljiv redosled. Tuga se često opisuje kao talas; nakon mirnog perioda može iznenada da zapljusne i izbaci iz ravnoteže. Iako je neizbežna, tuga je i izolujuće iskustvo jer je svako proživljava na svoj način. Na proces utiču odnos sa preminulom osobom, kultura iz koje dolazimo i naš stil privrženosti.

Zašto ljudi postaju sve slabiji u rasuđivanju? Nauka ima jasan i prilično surov odgovor

Kako podržati osobu koja tuguje

Budite prisutni i slušajte. Najvažnije je pokušati, čak i ako se bojite da ćete reći nešto pogrešno. Izbegavanje ožalošćenih zbog nelagodnosti često boli više od nespretne izjave. Postavljajte blaga, otvorena pitanja o tome kako se osećaju ili da li žele da podele uspomenu na voljenu osobu. Nemojte prekidati ili nuditi rešenja, već potvrdite njihov bol rečima: "Jako mi je žao" ili "Tu sam za tebe". Ponekad je dovoljno samo sedeti u tišini, jer tuga iscrpljuje i ožalošćeni često nemaju snage za razgovor.

Ponudite konkretnu pomoć. Umesto uopštene fraze "Javi se ako nešto treba", ponudite nešto određeno. Pitajte možete li da prošetate psa, obavite kupovinu, donesete ručak ili pričuvate decu. Gubitak sa sobom nosi brojne obaveze za koje osoba nema energije, pa je konkretna pomoć neprocenjiva.

Budite iskreni i koristite ime pokojnika. U redu je priznati da ne znate šta da kažete. Rečenica "Ne znam šta bih rekao, ali tu sam da te saslušam" pokazuje iskrenu podršku. Nemojte se bojati da izgovorite ime preminule osobe. Ožalošćeni ionako stalno misli na nju, a spominjanje imena pokazuje da osoba nije zaboravljena. Podelite lepu uspomenu ako je imate.

Javljajte se i nakon prvih nedelja. Podrška okoline često nestane mesec ili dva nakon smrti, a tada borba postaje još teža. Nastavite redovno da se javljate. Zabeležite važne datume poput rođendana ili godišnjica i pošaljite poruku. To je znak da mislite na njih i da preminula osoba nije zaboravljena.

Ako ste rođeni između 1993. i 1999, možda niste ni milenijalci ni generacija Z

Pripazite na znakove koji mogu ukazivati na problem. Tuga sama po sebi nije mentalna bolest, ali ponekad može da preraste u poremećaj produženog tugovanja, koji osobi onemogućava svakodnevno funkcionisanje. Znakovi uključuju dugotrajnu obamrlost, intenzivnu usamljenost ili osećaj besmisla koji traju duže od godinu dana (šest meseci kod dece). U tom slučaju, nežno podstaknite osobu da potraži pomoć psihologa ili terapeuta.

Šta ne treba govoriti i činiti

Izbegavajte klišeje i duhovne fraze. Rečenice poput "Sada je na boljem mestu" ili "Sve se dešava sa razlogom" retko pomažu i često izazivaju bes. Ožalošćena osoba želi da je voljeni ovde, sa njom. Slično važi i za duhovne izraze; nemojte pretpostavljati nečija verska uverenja, jer gubitak može da poljulja i najčvršću veru.

Ne nudite neodređenu pomoć i ispunite obećanja. Fraza "Javi se ako nešto zatreba" prebacuje teret na ožalošćenu osobu, koja često nema snage ni da zna šta joj je potrebno. Umesto toga, ponudite konkretnu pomoć. Ako ponudu prihvate, obavezno ispunite obećanje. Pouzdanost je u tim trenucima ključna.

Zimska vitaminska bomba: Domaći eliksir koji štiti organizam kada je imunitet najugroženiji

Ne poredite i ne postavljajte rokove. Izbegavajte rečenicu "Znam kako se osećaš". Čak i ako ste doživeli sličan gubitak, svako tuguje na svoj način. Fokus mora biti na njihovom iskustvu, ne na vašem. Takođe, ne postavljajte vremenske okvire za oporavak. Tuga nije linearan proces i nema rok trajanja.

Dopustite sva osećanja i ne shvatajte reakcije lično. Ožalošćenoj osobi treba dopustiti da oseća sve, od tuge i bola do besa ili čak olakšanja. Nemojte osuđivati njene emocije kao neprimerene. Vaši pokušaji da pomognete mogu naići na ćutanje ili bes, što najverovatnije nema veze sa vama. Budite strpljivi, jer savršene reči ne postoje, ali ustrajna prisutnost čini gubitak podnošljivijim.

Počinje vakcinacija protiv gripa: Srbija među prvima u Evropi