Deca obolela od raka: Kad ozdrave prava borba tek predstoji

Procena je da je u Srbiji oko deset hiljada mladih koji boluju od raka, a svake godine ih je još 350 više. Lečenje je mučno, naporno i može da traje godinama.

Po izlečenju malo ko razmišlja o tome da posao tek predstoji. Ne samo da ta deca, kasnije postaju mladi ljudi, sa spoznajom da postoji rizik da ponovo obole, već su i u opasnosti od toga da dobiju neki vidi dugotrajnih efekata bolesti.

Zbog toga, udruženja za borbu protiv raka kod dece apeluju da te ljude ne bi trebalo prepustiti sebi, jer su i oni naša budućnost.

Najveći problem izlečenima je kada punoletstvom izađu iz sistema pedijatrijske zaštite. Onda postaju izgubljeni, jer zdravstveni sistem u Srbiji nije dovoljno prilagođen onima koji su preživeli rak.  

„Susreću se često sa pitanjima, nedovoljnom informisanošću lekara šta posle toga i šta sve taj čovek može, kolika su njegova realna ograničenja, jer sistem negde, ne iz loše namere, već iz nedovoljne pripremljenosti, ne ume da se suoči sa samim životom posle izlečenja kancera. Nema dovoljno spremnosti da toj osobi pruži realnu sliku. Koliko on može, šta on sve može, često ih negde i sputa u tome, a da ne govorim da iznova moramo da objašnjavamo lekarima kroz šta smo prošli“, ističe izlečeni od tumora u bubregu Željko Čorlija.    

Zbog toga se udruženja za borbu protiv raka kod dece zalažu za “pasoš za izlečene” gde bi se nalazila celokupna zdravstvena istorija.

„To je jako važno, u slučaju određene traume ili saobraćajne nesreće da se zna šta je zdravstvena istorija tog mladog čoveka, koji je preživeo određeni period. Jer znate, ta deca kada idu na avion, ona prolaze kroz rendgen i pišti. Pišti zbog toga što imaju metale u sebi, jer su zamenjeni delovi kostiju koji su sada metalni. Kada imaju pasoš taj kod sebe, odmah je problem, ovako misle ko zna šta“, objašnjava roditelj izlečenog deteta od raka Mihajlo Tomašević.

Izlečenjem se problemi ne rešavaju, već tek počinju, kažu porodice čiji su bližnji imali rak.

Zdravstveni sistem mora da prepozna izlečene, nekoga ko je imao rak pa i posle 20 godina. Njih bi i dalje trebalo sistemski pratiti.

„Neophodno je da naš zdravstveni sistem napravi strategiju, kako ta deca, odnosno kasnije mladi ljudi, da se prate, da bismo predupredili što više te neželjene efekte, jer to je dobro za decu, ali na kraju krajeva i za sam zdravstveni sistem. Ako imamo ranu prognozu, onda imamo i ranu dijagnozu“, kaže Mileva Ličina iz Udruženja „Uvek sa decom“.

Deca su praćena u zdravstvenim institucijama deset godina posle izlečenja. Međutim, posle toga, nemaju redovne kontrole. Zato se javlja bojazan da bi mogli da se pojave takozvani “dugotrajni efekti” bolesti.

„Neko je imao kancer mozga, tu mogu da budu oštećenja u kognitivnom smislu. Znači, mogu da budu oštećenja vida, govora i tako dalje. Ako je imao neku hirušku intervenciju, ako je imao sarkom na kostima ili mekom tkivu, možda će biti bez nekog dela ekstremiteta ili imaju neki implant. Pored toga, ako je imao zračnu terapiju, mogu se pojaviti i određeni problemi zbog te zračne terapije“, ističe Ličina.