Evolucija promenila naša čula: Kada je vid postao važniji od mirisa?

Genetički dokazi pokazuju da je tokom ljudske evolucije izgubljena funkcija značajnog dela gena za olfaktorne receptore (zaduženih za naše čulo mirisa). Ipak, taj proces ne treba shvatati jednostavno jer, evolucija nije nužno „otupljivala“ čovekova čula, već je menjala njihove prioritete i način na koji su prilagođena životnoj sredini.

Evolucija čoveka nije samo priča o većem mozgu, uspravnom hodu i upotrebi alata. Menjalo se i ono čime smo svet neposredno doživljavali, miris, vid, ukus, sluh i dodir. Ali te promene nisu imale jedan smer.

Astronaute muči velika briga - imaju zatvor: Naučnici konačno otkrili uzroke stomačnih tegoba

NASA lansirala u svemir novi teleskop Nensi Grejs Roman: Veliki iskorak u proučavanju svemira

Jedan od najbolje dokumentovanih primera jeste čulo mirisa. Ljudski genom sadrži veliki broj gena za olfaktorne receptore, ali je značajan deo njih tokom evolucije izgubio funkciju.

U studiji objavljenoj u časopisu PLOS ONE istraživači su naveli da savremeni čovek ima 853 gena za olfaktorne receptore, od kojih je 55 odsto izgubilo funkciju.

Poređenje sa genomima neandertalaca i denisovaca pokazalo je da su i kod tih izumrlih ljudskih srodnika postojale brojne promene u repertoaru funkcionalnih receptora.

To je jedan od razloga zbog kojih je dugo postojala slika čoveka kao životinje koja se tokom evolucije sve više oslanjala na vid, a sve manje na miris. Ali ta slika je previše jednostavna.

Miris je izgubio deo genetičkog repertoara, ali čovek nije ostao bez oštrog njuha
Gubitak funkcije određenih gena za receptore ne znači da je čovek izgubio sposobnost da dobro miriše.

Džon Mekgan, neuronaučnik sa Univerziteta Ratgers, u radu objavljenom u časopisu Science je osporio dugo prihvaćenu predstavu o ljudskom „lošem“ njuhu. Njegov je da ljudi imaju izvanredne olfaktorne sposobnosti.

Mekgan navodi da ljudi mogu da otkriju i razlikuju izuzetno veliki broj mirisa, da su za pojedine mirisne supstance osetljiviji od glodara i pasa i da mogu da prate mirisne tragove. Samim tim, tvrdnja da je ljudski njuh kao posledica evolucije postao prosto „loš“ nije naučno održiva.

Osniva se Američka svemirska akademija: NASA će obučavati "svemirske lidere"

Važno je, međutim, razlikovati dve stvari: broj funkcionalnih receptora i stvarnu sposobnost celog čulnog sistema. Olfaktorni sistem nije jednostavan mehanizam u kome veći broj funkcionalnih gena automatski znači i bolji njuh. Jedan miris može da aktivira više receptora, a jedan receptor može da reaguje na više različitih mirisnih molekula.

Zbog toga promena u jednom delu genetičkog repertoara ne može sama po sebi da nam kaže koliko je dobro neki čovek ili ljudska vrsta mogla da oseti određeni miris.

Promene u više pravaca

Poređenje sa neandertalcima i denisovcima to dodatno pokazuje. Istraživači su u njihovim genomima pronašli receptore koji su kod savremenih ljudi nefunkcionalni, ali i obrnute slučajeve: receptore koji su kod savremenog čoveka nefunkcionalni, a kod nekih arhaičnih ljudskih grupa očuvani.

To znači da su se promene dešavale u više pravaca, a ne po jednoj pravoj liniji od „boljeg“ ka „lošijem“ čulu. Autori studije pritom naglašavaju da je povezivanje konkretnog gubitka gena sa stvarnom percepcijom mirisa kod izumrlih ljudskih vrsta i dalje teško.

Zato je preciznije reći da se tokom evolucije menjala genetička arhitektura ljudskog njuha, nego da je čovek jednostavno prestao dobro da miriše.

Još zanimljiviju sliku donelo je istraživanje objavljeno 2025. godine u časopisu Nature Ecology & Evolution. Hai Či i saradnici analizirali su vizuelne i olfaktorne receptore, kao i povezane neuroanatomske osobine kod velikog broja savremenih primata.

Rezultati pokazuju različite evolutivne puteve: kod ranih haplorina došlo je do promena vizuelne osetljivosti koje su, prema modelima autora, poboljšale vid pri jačem svetlu, dok su se kod olfaktornih receptora menjale karakteristike njihove osetljivosti.

Autori svoje rezultate ne tumače kao jednostavnu „trgovinu“ u kojoj je jedno čulo moralo da bude oslabljeno da bi drugo ojačalo. Oni govore o senzornoj „reallocation“, odnosno „preraspodeli“, koja bolje opisuje složene promene u različitim primatskim linijama.

Kada je vid postao važniji, miris nije jednostavno nestao

Ovde se vidi zašto je priča o „gubitku oštrine čula“ opasna ako se ispriča previše jednostavno.

Istraživanje iz 2025. godine pokazuje da su se u evoluciji ranih haplorina promenile osobine vizuelnih pigmenata, uključujući prelaz sa osetljivosti na ultraljubičastu ka osetljivosti na ljubičasti deo spektra.

Kod antropoida su, prema rezultatima studije, ubrzane i određene reakcije rodopsina, što je moglo da poveća vizuelnu oštrinu pri jačem osvetljenju.

Energija grmljavine pomaže u otkrivanju prostora ispod zemlje: Naučnici mapirali tlo do 100 metara dubine

Istovremeno, kod drugih primatskih linija očuvana je osetljivija vizija pri slabom svetlu, uz funkcionalne promene olfaktornih receptora.

Suština je važna: čulo nije „bolje“ ili „gore“ samo po sebi, njegova vrednost zavisi od uslova u kojima organizam živi.

I kod ljudi postoje jasni tragovi takve promene. Gubitak funkcije dela olfaktornih receptora može se posmatrati kao posledica evolutivnih promena u selekcionom pritisku na pojedine komponente sistema mirisa.

Ali za svaki pojedinačni gen ne možemo pouzdano da kažemo zašto je izgubio funkciju. Kod izumrlih vrsta, još manje možemo direktno da rekonstruišemo kako je ta promena uticala na njihov stvarni doživljaj mirisa.

Sličan oprez potreban je i kod drugih čula. Genetičke promene u receptorima ukusa postoje, ali iz njih ne sledi jednostavna priča da su ljudi tokom evolucije „izgubili ukus“.

Evolutivni repertoari receptora menjaju se različitim brzinama i u različitim linijama, u zavisnosti od ekologije i načina života.

Ruski astronomi na tragu velikog otkrića: U Sunčevom sistemu postoji još planeta?

Zato je najtačniji opis ljudske senzorne evolucije manje dramatičan, ali naučno zanimljiviji: naši preci nisu samo gubili čula, menjali su svoje senzorne sisteme kako su se menjali njihovo okruženje, ishrana, način kretanja i ponašanje.

Najčvršći genetički dokaz za gubitak funkcije odnosi se na veliki broj olfaktornih receptora. Ali čak ni tu rezultat nije nestanak sposobnosti, već promena njenog genetičkog repertoara.

Novija istraživanja primata zato sve manje podržavaju sliku evolucije kao stalnog „otupljivanja“ čoveka. Pre se radi o tome da su različite senzorne sposobnosti dobijale različitu težinu i drugačija podešavanja.

Pronađen trag Nojevog kovčega? Radari otkrili neobične strukture kod Ararata

Mapiranje atmosferskih reka: Napravljena globalna mapa koja prvi put pokazuje kuda se kreće vodena para