59. BITEF: "Usudi se da saznaš"

Ovogodišnji 59. Bitef za sobom je ostavio prvu polovinu festivala koju su obeležile predstave iz Srbije, Bugarske, Rusije i Moldavije.

Festival je otvorio Šekspirov Mletački trgovac, u produkciji KPGT-a (Srbija) i režiji Strahinje Padežanina, „Padežanin je napravio iskorak prenoseći radnju u fašističku Italiju. To je intrigantan pristup: na koji način društvo proizvodi ‘onog drugog’ i kako taj drugi postaje zlo koje smo sami napravili. U predstavi postoji čitav niz elemenata koji jasno referišu na našu stvarnost.

Mlade snage domaće scene 29. septembra u BitefArtCafe klubu

Albion Majka Bartleta, u režiji Zafira Radžabe i produkciji Pozorišta mladih Nikolaj Binev iz Sofije, otvorio je  pitanje odnosa prema sopstvenoj prošlosti. Šta se događa kada pokušaj da vratimo ono što je prošlo preraste granice privatnog sećanja i postane šira društvena potreba? Povratak tada više nije jednostavno vraćanje u prošlost. On postaje suočavanje sa onima koji tu istu prošlost pamte drugačije.

Iz ličnog sećanja i potrebe za povratkom, Bitef je u predstavi Kišinjev noću Mihaja Fusua, u produkciji Teatrul Fără Nume – Teatra bez imena iz Moldavije, prešao u prostor grada i kolektivnog iskustva- Ova dokumentarna predstava nastala je iz stvarnih priča stanovnika grada – taksiste, recepcionera, lekara, radnika noćnog kluba, plesačice, bivšeg zavisnika... Fusu od tih priča gradi predstavu u kojoj se granica između dokumenta i pozorišta stalno pomera. Grad ovde nije kulisa, već dramski lik. I to ne grad sa razglednice, već grad koji postoji kada se svetla ugase. Jedna sudbina prelazi u drugu, jedno iskustvo otvara sledeće, a Kišinjev se pred nama pojavljuje kao mnoštvo različitih gradova i kao društvo koje nema samo jednu verziju sebe.

U pratećem programu, Russian Blues Sofije Gorlove i Antona Šmakova otvario pitanje susreta različitih individualnosti i mogućnosti da se u zajedničkom prostoru pronađu bliskost, sloboda i pripadanje. Polazeći od iskustva Rusije i Urala, predstava ta pitanja prevodi u širu priču o odnosu prema drugom i potrazi za mestom koje možemo nazvati domom.

Sa realnog grada i zemlje program se večeras pomera ka sasvim drugačijem, gotovo mitskom prostoru.

BitefArtCafe obeležava 25 godina rada: Očekuje nas bogata koncertna sezona

U Stalkeru Avtandila Varsimašvilija, produkciji Tbilisijskog teatarskog centra Liberty Theatre iz Gruzije, putovanje vodi u Zonu. Predstava polazi od istoimenog filma Andreja Tarkovskog, ali nije njegova ilustracija, već samostalno pozorišno istraživanje.Pisac, profesor i Stalker odlaze u prostor u kojem, prema legendi, postoji soba koja može da ispuni čovekovu najdublju želju. Varsimašvili Tarkovskog koristi kao polazište za promišljanje vere, sumnje i granica ljudskog saznanja. U svetu u kojem je granicu između istine i laži sve teže razaznati, Zona postaje prostor u kojem pitanje želje prerasta u pitanje čoveka koji tu želju nosi.

Crno zlato Dejana Dukovskog, u režiji Olivera Frljića i izvođenju ansambla Beogradskog dramskog pozorišta, otvara prostor porodice. Ali ni porodica ovde nije sigurno mesto. Sin za koga se verovalo da je izgubljen vraća se kao uspešna žena i taj povratak menja odnose među ljudima, ali i njihovu predstavu o sopstvenoj prošlosti. Frljić taj mehanizam naziva tragičkim neznanjem: likovi ne znaju šta čine, a njihove odluke proizvode posledice koje više nisu u stanju da sagledaju. Političko se ovde ne događa samo na ulici i u parlamentu, već i za kuhinjskim stolom, u rečima koje su izgovorene, ali i u onima koje su prećutane. Identitet nije nešto čvrsto i jednom zauvek određeno. Čovek je ono što pamti o sebi, ali i ono što drugi pamte o njemu. A ta dva sećanja ne moraju biti ista.

Jedno od najstarijih pitanja evropskog pozorišta – odnos pojedinca i zajednice – u program se vraća kroz Sofoklovu Antigonu, u produkciji turskog pozorišta Karma Sahne iz Samsuna i režiji Hakana Alkana. Antigona veruje da postupa ispravno. Kreont veruje da brani poredak. Svako od njih vidi samo deo istine, a nijedno više nije spremno da čuje ono drugo – i upravo iz tog nemogućeg dijaloga nastaje tragedija. Alkan ovu staru tragediju postavlja u prostor u kojem se pitanje zakona neposredno sudara sa pitanjem odgovornosti pojedinca. Kada bi jedna strana bila potpuno u pravu, a druga potpuno pogrešila, možda ne bismo imali tragediju. Imali bismo presudu. A pozorište nije sudnica. Antigona zato ne postavlja samo pitanje granice zakona, već i pitanje granice našeg uverenja da smo u pravu.

Višestruko nagrađivana predstava Vafe Tabubi, Nacionalnog teatra Tunisa „Odbegle”, koja svečano zatvara festival u Jugoslovenskom dramskom pozorištu  je  priča o čekanju. I tu postoji jasna asocijacija na naše društvo. Čekanje nam postaje način života. Nije to Čekajući Godoa, ali jeste čekanje slobode, bega ili rešenja. U tom čekanju oni žive i od njega proizvode događaj. A sve to prati galerija neverovatnih glumaca.“

Za Milovanovića, slogan „Usudi se da saznaš“ zato nije poruka koja publici unapred govori šta bi trebalo da vidi u predstavama.

Nik West stiže u Beograd 24. septembra na Musicology Barcaffè sessions

„Saznavanje ne znači potvrđivanje onoga što već mislimo. Ono počinje tek kada prihvatimo mogućnost da ćemo promeniti mišljenje. Zato je važno imati stav, ali i biti spreman da taj stav preispitamo. Naslov festivala nije uputstvo za gledanje, već poziv da uđemo u proces saznanja.“

Kao i prethodnih godina, i u ovom izdanju  se nakon izvođenja svake predstave održavaju Susreti sa autorima, tradicionalni prateći program u kojem  publika ima priliku da neposredno od umetnika sazna više o predstavama iz glavnog i pratećeg programa.

BitefArtCafe obeležava 25 godina rada