Ekskluzivno za UNU Biljana Plavšić o stvaranju Srpske: Kriva sam, niko drugi, a najmanje moj srpski narod

Gošća specijalne emisije "Una intervju" bila je nekadašnja predsednica Republike Srpske Biljana Plavšić.

Biljana Plavšić bila je drugi predsednik Republike Srpske i prva žena na čelu jedne republike u istoriji srpskog naroda. Pre političke karijere bila je univerzitetski profesor, a uoči raspada bivše Jugoslavije, napustila je univerzitetsku karijeru i ušla u politiku. Plavšićeva se dobrovoljno predala tribunalu u Hagu i bila je prvi srpski političar koji se izjasnio krivim po tački optužnice za progon po nacionalnoj i verskoj osnovi, zločin protiv čovečnosti, a Tužilaštvo je zauzvrat povuklo ostale optužbe. Osuđena je 2003. na 11 godina zatvora i upućena na izdržavanje kazne u švedski zatvor "Hinseberji", a na slobodi je od oktobra 2009. godine.

U razgovoru sa Anđelkom Marković, Plavšićeva se osvrnula na život i stvaranje Republike Srpske, a govorila je i o Haškom tribunalu, kao i o svom doživljaju Sarajeva, nekad i sad. 

"Srpska demokratska stranka je imala svoj Savet i većina tih ljudi nisu bili članovi partije, kao ni ja. Kasnije jesam i imala sam partijsku legitimaciju, a odluka tog 9. januara doneta je na Savetu, ali nismo znali da će to biti takvo oduševljenje kod Srba. Srbi su se tada pitali dokle više poniženja, upotrebili su i oružje, na Kupresu je bilo jako tragičnih događaja za Srbe. Ja sam bila jedna od onih koja je tražila da se još malo strpimo, to je bilo bespravno vreme. Aliju sam na neki način razumela, on je u bivšem režimu, kao mladi musliman bio u zatvoru. Mene su tad interesovala mišljenja profesora sa Pravnog fakulteta, to ništa nije imalo veze sa pravom, kažu međunarodno je pravo, nema nikakvo. Bilo bi dobro na Pravnom fakultetu uvesti predmet Međunarodna sila, a ne pravo, a i dan danas to važi, samo sila. Proizveli su 22 rata van svoje teritorije, tolike žrtve, ovo govorim i van naše teritorije i kad spomenu međunarodno pravo, ja se mislim - postoje simpozijumi i kongresi, sve to, šta onda oni tamo govore o pravu", rekla je Plavšić na početku razgovora o 9. januaru 1992. godine. 

Postoje neki događaji kada čovečanstvo zaćuti na neke nepravde, a jedna od njih je smrt 12 banjalučkih beba, kad nije dozvoljeno da se preveze kiseonik. 

"Prvi put sam se tad čula sa Miloševićem i pitala sam ima li ikakvog načina da se dobaci kiseonik i rekao mi je - mislim da nema. Sigurna sam da je postojao, da bi mi on to rekao. Sve sam prošla, ali dan danas to ne mogu da prihvatim, to je van politike, bebe umiru, a tu je zabrana. Mi smo tada bili na udaru, grozno", istakla je ona i dodala: 

"Ne bi do ovoga svega došlo da je Abdić bio na mestu Izetbegovića, jedan čovek može da izazove ovakvu tragediju kakva je bila u BiH, a to je Alija Izetbegović. Htela sam da čujem ko je pucao na starog svata na Baščaršiji, ko je pucao u srpsku zastavu, tražim da mi u roku od 24 sata kažu, a Alija kaže 'moramo, moramo, ja nemam mira, sutra ćemo ili prekosutra sastanak'. Rekao mi je 'žao mi je, ali moram reći da izgleda da su to Srbi uradili da isprovociraju rat'. Možete misliti to, pa mi je rekao da će kad se tako nešto desi mene slati da se uverim u sve to. Kakav čovek, ne možeš mu se načuditi, ja ne mogu taj nivo fanatizma da opravdam iako sam nekako shvatila da je bio verski fanatik i ležao u zatvoru. Verujte da je Abdić bio, ne bi to se desilo, ali svi su muslimani podržavali Aliju. Zulfikarpašić je bio protivnik Alijine politike, dešavale su se grozne stvari."

Nekadašnja predsednica Srpske prisetila se svega onoga što je zadesilo Srbe i kako je stigla pred Tribunal. 

"Moglo se izbeći krvoproliće. Od jednog čoveka je zavisila cela situacija, a to je bio Alija Izetbegović. Hteo je da za užas koji se desio optuži Srbe. On sluša verziju Hrvata, ja čujem Srbe. Samo sam jedno mogla da kažem Srbima na Kupresu - bežite. Bila je informacija da se neće stati sa ubijanjem Srba, oni su imali cilj da naprave zlo i optuže Srbe. Za njih su Srbi provocirali rat, a Srbi su imali jedan jedini cilj, a to je da se ne ponovi 1941. godina", seća se Plavšić. 

Pred haškim sudom bili su joj potrebni svedoci, kojih nije imala. 

Dodik u Reaktoru: Ako nisu spremni da nam daju BiH sa Dejtonom, onda - doviđenja

"Haški tribunal mi je plaćao advokate, ja ništa nisam imala, osim stana u Sarajevu, koji nisam tražila. U dva stana ne mogu da živim, ništa mi to ne znači, meni samo trebaju svedoci, koga god da pitam svi se migolje. Ja sam pošla od toga da svedoci treba da kažu da su u stranci drugi naređivali, a ne ja. Kad je to bilo, sve optužnice su bile iste, moja, Koljeviću, Karadžiću, sve isto. Strpali su sve na isto mesto, pa da se na sudu dokazuje šta jeste, šta nije. Tražila sam svedoke koji su kompetentni da kažu na kom sam ja položaju bila u partiji, zvala sam premijera Džedića, kaže teško, ja nikoga ne molim, pitam da li hoće. Advokati me pritiskaju da dam spisak, a ja imam na spisku samo imena onih koji bi bili dobri svedoci za istinu, ne za mene, ali neće niko", kaže za UNU Biljana Plavšić i dodaje; 

"Javio se samo profesor Simović i otišli su u Banjaluku, ali ništa. Džedić mi je otkrio da je Karadžić zabranio da svedoče za mene, to sam rekla advokatima, tad je bio u bekstvu kao doktor Dabić. Moji advokati su mi onda rekli da nemamo ništa i da ja priznam krivicu, mesec dana sam razmišljala hoću li ili neću. Kada su rekli da iz svih optužnica proizilazi da je srpski narod genocidan, ja sam pristala i rekla ja sam kriva i niko drugi, a najmanje moj srpski narod. Iz Tužilaštva su došli da se pogađaju sa mnom kao na pijaci, koliko da skinu, imala sam jedan uslov - da ne svedočim ni u jednom procesu, a godine onoliko koliko ste rekli, a to je 11 godina. "

Ipak, iako svoje svedoke nije imala i nije želela da svedoči u drugim procesima, na njena vrata stigao je advokat Radovana Karadžića. 

"U mojoj presudi piše koje su olakšavajuće okolnosti, a koje otežavajuće, to što sam sama otišla i priznala krivicu, a piše i da neću svedočiti. Njima sam rekla jel se tako radi u sudu, kao na pijaci, a oni kažu 'tako se radi'. Napraviti ovakvo nešto kao što je bila optužnica, to mora da je satana, zato sam i otišla, a ne da njima pravim uslugu. Doživela sam da Karadžić od mene traži da njemu svedočim, bio je advokat i pitao me da mu svedočim u odbrani, ćutala sam. A onda sam rekla da ću čuti sve što ima da kaže i da sam ja priznala jer nisam imala svedoke i da mi kaže da li bi on na mom mestu svedočio za Karadžića, on je rekao da ne bi i to mu je bio odgovor na njegov dolazak."

Iz Sarajeva je bežala, a u njemu joj je ostalo pola života. Ponos nikada nije krila, pa ni kada je dolazio Slobodan Milošević pred nju. 

„Kada sam bežala iz Sarajeva imala sam 61 godinu, musliman mi je pomogao. Nemam penziju iz Federacije i nisam vratila imovinu, nisu mi trebali stanovi. Pola života sam uložila u izgradnju zgrade Prirodno-matematičkog fakulteta u Sarajevu. Vojniku sam rekla kad je bilo da će je gađati - 'zaobiđi je molim te, samo je zaobiđi ako možeš, to mi je pola života.' Puno sam bila na ratištu, obilazila sam bolnice, naši borci nisu imali hrane dok se kamionima švercovalo. Miloševića sam za vreme rata videla tri puta, od tri puta nijednom nisam htela da mu pružim ruku, a onda mi se u Hagu ispovedao," rekla je Plavšić i dodala: 

"Znam svaku reč i zapetu Dejtonskog sporazuma. Već neko vreme primećujem da se uporno spominje duh Dejtona, a sve više zanemaruje slovo. Republika Srpska je dragulj koji se još prenosi preko provalije. Srpska je nešto najskupocenije što Srbi imaju ", poručila je bivša predsednica Republike Srpske.

Ceo intervju možete pogledati u video snimku ispod: 

Podsetimo, nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, a pod pritiskom država članica kontakt grupe i predsednika Srbije Slobodana Miloševića, 1996. godine, Radovan Karadžić napustio je dužnost tadašnjeg predsednika Republike Srpske i politički život, a predsednička ovlašćenja preneo je na potpredsednicu Republike Srpske, Biljanu Plavšić. Nju je SDS kandidovao na predsedničku funkciju na izborima 1996. godine. Osvojila je dvogodišnji mandat, te postala predsednica. 

Zbog rastuće izolacije Republike Srpske nakon potpisivanja mira, prekinula je svoje veze sa SDS-om, osnovala Srpski narodni savez i predložila za premijera Milorada Dodika, tadašnjeg člana Narodne skupštine Republike Srpske, čija je Stranka nezavisnih socijaldemokrata imala samo dva mesta u Skupštini. Ovo je označilo početak političkih reformi u Republici Srpskoj i saradnju sa međunarodnom zajednicom. Izgubila je izbore 1998. od zajedničkog kandidata SDS i Srpske radikalne stranke Republike Srpske Nikole Poplašena.