Životna ispovest Žarka Paspalja za 'Una, due, tre': Nisam uzeo loptu 15 godina u ruke

Žarko Paspalj, jedan od najboljih i najvoljenijih jugoslovenskih košarkaša ikada, koji je kao kapiten predvodio plave do titule šampiona Evrope u Atini, ali i do mnogih drugih velikih uspeha, sport nije napustio svojom voljom. 

Nažalost, zdravstveni problemi su presudili da pre vremena ostavi loptu i započne neki novi život. 

"To je posebna priča. Ne baš sjajna i ne baš planirana... Dosta problema sa zdravljem i vrtenja u krug, u želji i neželji šta bih ja to voleo da radim. Koja je to disciplina, koja bi mogla da ti podari dovoljno adrenalina, koji si dobijao kroz basket. Kao da si narkoman na neki način. Šta bi moglo da bude, nešto što će biti dovoljno jako da uzme tebe, da se baviš sa tim. Loptu 15 godina nisam uzeo u ruke, kada uzmem loptu sledi veliko uzbuđenje, a to za mene nije dobro. Pokušavao sam, nije dobro prošlo, ali idem da gledam utakmice, to mi prija. Ljubomoran sam na Partizan kad igra pred 20.000 ljudi, voleo bih i ja tako. Ali onda se uštinem i kažem sve u svoje vreme i ja sam to nekada radio samo u drugo vreme", priznao je na početku razgovora Paspalj.

Srčani problemi, moždani udar i operacije, onemogućile su mu kompletnu fizičku aktivnost, pa je Paspalj morao da se posveti mirnijem načinu života.

"Samo po sebi, kao svako razumno biće, shvatiš šta možeš da uradiš, šta je za tebe, ovoga momenta pričamo o zdravstvenom dobru, da je to na nivou da ne ugroziš samog sebe, šta bi to bilo u redu. To traje godinama, to nisu stvari koje se rešavaju preko noći. U svakom slučaju i uz asistenciju ljudi koji su stručni iz toga, da dođeš do onoga što bi tebi popunjavalo dan i donelo ti zadovoljstvo, na kraju krajeva i neku finansijsku korist, da bi sve to imalo smisla".

Do 14. godine, igrao je stoni tenis i košarku, a onda je shvatio da je u duši basketaš i to je i dokazao. Žarko Paspalj, jedan od najboljih. Igračku karijeru je započeo 80-ih u podgoričkoj Budućnosti, koja je bila rasadnik talenata. 

"Ja sam u kući bio dobar. Bio sam dobro dete. Kada je ocu jednom prilikom neko rekao: Onaj tvoj mali nije loš, a ja sam tada već profesionalno igrao košarku, njemu nije bilo jasno na šta je tačno mislio, pa je rekao: Nije loš, nije, a na šta si tačno mislio, šta si hteo da kažeš?, pitao ga je. Pa ovo za košarku, a moj otac mu je rekao da ne zna ni gde ja odem, da li igram stoni tenis ii košarku, jer samo vidi da vučem neku torbu".

Korak po korak, uspevao je da dostigne svoje snove.

"Ja sam vrlo brzo ušao u prvi tim, kao posledica rasformiravanja mladog tima i kao vrlo mladi momak, počeo da 'delim hleb'. Bio sam počastvovan što sam mogao da delim vreme sa mnogo starijim ljudima i da se vaspitavam uz njih".

Ceo intervju pogledajte u videima.