Amerikanci 1940-ih pokušali da stvore "superpsa": Ovako je eksperiment propao

Ljudi su već hiljadama godina pomalo opsednuti psima. Međutim, krajem 1940-ih jedan ogroman eksperiment podigao je tu opsesiju na nivo kakav pre toga, a ni kasnije, nije viđen, piše BBC.

Rezultati eksperimenta pomogli su da se zatvori jedno od najmračnijih poglavlja u istoriji nauke.

Eksperiment se odvijao u ogromnom, posebno izgrađenom kompleksu na jednoj farmi u Mejnu u SAD i obuhvatio je proučavanje više od 500 štenaca – koker španijela, biglova, šetlandskih ovčara, basenđija i oštrodlakih foksterijera – tokom 13 godina.

Od rođenja je razvoj svakog šteneta detaljno beležen: prva reakcija na iznenadni zvuk, prvi pokušaj da jede čvrstu hranu, prva igra sa bratom ili sestrom, prvo mahanje repom. Kada bi napunili pet nedelja, štenci su počinjali niz testova kojima su procenjivani sve, od inteligencije i dominantnosti do emocionalnih reakcija i sposobnosti za obuku.

Tiha bolest koja napada mačke: Evo kako da je prepoznate na vreme

"Kada bi se okotilo leglo štenaca, tačno sam znao gde ću biti svakog dana tokom narednih 12 meseci“, napisao je 1985. jedan od vodećih istraživača, Džon Fuler.

Istraživači su želeli da odgovore na čitav niz pitanja. Da li su neke rase pasa pametnije od drugih? Da li različite rase imaju različite ličnosti? Koliko je važna uloga roditelja? Šta se dešava ako se poremeti normalan razvoj šteneta? I da li bi bilo moguće uzgojiti hiperinteligentnog "superpsa“?

Od proučavanja pseće genetike do otkrivanja najboljeg načina za socijalizaciju štenaca, rezultati ovog velikog eksperimenta zauvek su promenili način na koji razumemo pse – a zadali su i poslednji udarac eugenici.

Opasnost vreba iz trave: Šta raditi ako pas tokom šetnje pojede nešto sa zemlje

Megaprojekat o psima

Drugi svetski rat upravo se završio, a u SAD je počinjalo zlatno doba nauke, uz ogromna sredstva koja su ulagana u istraživanja. Naučnici su mogli da razmišljaju ambiciozno, a velike sume novca odobravane su bez previše pitanja.

Studija Škola za pse, kako su je od milja nazivali, bila je jedan od projekata koji su dobili takvu podršku. Za nju je izdvojeno 632.000 dolara, što bi danas bilo gotovo devet miliona dolara – nezamisliva suma za sličan projekat u današnje vreme.

Do tada je eugenika – ideja da bi selektivnim uzgojem ljudi mogla da se postigne genetska superiornost – već bila diskreditovana i smatrana neprihvatljivom i neetičkom za ozbiljna naučna istraživanja zbog svoje uloge u nacističkim zločinima tokom Holokausta i posleratnog usmerenja ka ljudskim pravima. Ipak, nekoliko uglednih akademika i dalje je bilo privrženo eugeničkoj ideologiji. I dalje su verovali da genetika ima glavnu ulogu u ponašanju i da bi pažljivim uzgojem mogao da se dobije navodno bolji čovek.

Živite u malom stanu? Ovih devet životinja su savršen izbor za kućnog ljubimca

Među njima je bio i Alan Greg, tadašnji direktor Odeljenja za medicinske nauke Rokfelerove fondacije i osoba zadužena za raspodelu privatnih dobrotvornih sredstava organizacije. Greg je bio zainteresovan za modernizaciju psihijatrije i otkrivanje uzroka nepoželjnog ponašanja. Verovao je da bi "prestupnici, kriminalci sa mentalnim poremećajima, emocionalno nestabilne osobe i psihopatske ličnosti“ mogli da se objasne lošim genima. U stvarnosti, način na koji naši geni utiču na ličnost i postupke mnogo je složeniji.

Gregu je posebno smetao novac koji se, kako je smatrao, uzalud troši na obrazovanje. Bolje razumevanje genetike, napisao je u pismu iz 1945. godine, dovelo bi do spoznaje da čovek "od mudrih parenja može imati isto toliko koristi na intelektualnom planu koliko od srednjih škola vrednih 800.000 dolara“.

U to vreme većina genetičkih istraživanja obavljala se na vinskim mušicama ili pacovima, ali Greg je došao na novu ideju. Šta ako bi istraživači pokušali da uzgoje izuzetno pametnog psa – životinju koja bi bez sumnje privukla pažnju javnosti – kako bi podržali njegovu ideju da je inteligencija u velikoj meri nasledna? Greg je bio spreman da izdvoji novac za tog hipotetičkog "superpsa“.

Potraga za "superpsom"

Psi su dugo predstavljali zanimljivo pitanje za genetičare: kako različite rase mogu toliko da se razlikuju po izgledu? Da li nemačka doga i pomeranac zaista mogu pripadati istoj vrsti?

Njihova ogromna raznolikost bila je jedan od razloga zbog kojih se smatralo da su psi idealni za genetička istraživanja. Životinja toliko različitog izgleda, verovalo se, mora da pokazuje i širok raspon kognitivnih sposobnosti i osobina ličnosti.

Zalutala ajkula postala turistička atrakcija: Za nedelju dana privukla 600.000 ljudi

Fuler, fiziolog, i Džon Pol Skot, genetičar koji se bavio ponašanjem životinja i vodio projekat, takođe su bili fascinirani ovim pitanjem. Međutim, rezultati istraživanja pasa ubrzo su se udaljili od ciljeva njihovog finansijera.

Rokfelerova fondacija nadala se da će neke rase pokazati veće kognitivne sposobnosti. Zbog toga su psi podvrgavani različitim testovima inteligencije – poput testova sa lavirintima u kojima su morali da pronađu hranu – kao i testovima učenja, u kojima im je isti problem postavljan više puta kako bi se videlo da li će poboljšati rezultate.

Umesto toga, pokazalo se da su pojedine rase bile uspešnije u određenim testovima, ali nijedna nije pokazala veću sposobnost u svim testovima. Istraživači su na kraju zaključili da se nijedna rasa ne može smatrati "inteligentnijom“ od druge.

Studija ruši sliku iz "Kralja lavova": Četiri godine pratili ove predatore i otkrili nešto neverovatno

Kada je reč o temperamentu, činilo se da među rasama postoje određene razlike. Foksterijeri su pokazivali veću sklonost ka agresivnom ponašanju – ipak su uzgajani za lov – mada je na to u velikoj meri uticao kontekst.

"Ista rasa može biti plašljiva u jednoj situaciji, a samouverena u drugoj“, napisali su Skot i Fuler 1965. godine. "Basenđiji su se plašili nepoznatih situacija, ali se uopšte nisu plašili drugih pasa.“

Eksperiment je pokazao da nijedna od pet proučavanih rasa nema potencijal za uzgoj "superpsa“.

Skot i Fuler su na kraju zaključili da njihovi rezultati predstavljaju odgovor eugeničarima i njihovim idejama o stvaranju superpasa superiornim uzgojem. Ovo otkriće imalo je važne posledice i za ljude.

"Još od vremena starih Grka… ljudi su sanjali o božanskim ili herojskim figurama koje bi spojile fizičku snagu gorile sa inteligencijom Ajnštajna, muzički talenat Betovena sa lepotom grčkog boga“, napisali su.

Rezultati njihovog istraživanja pokazali su zašto je to nemoguće. Kod društvenih životinja različite osobine raspoređene su među populacijom s razlogom.

Pas vam se linja više nego inače? Evo šta mu se dešava sa dlakom tokom jeseni

Uzmimo, na primer, osobinu poput hrabrosti. Dok hrabrost kod nekih pasa, kao i kod ljudi, može pomoći u suočavanju sa opasnošću, plašljiviji pas može prvi upozoriti na opasnost. Uspešnoj društvenoj grupi potrebne su različite osobine.

"Superčovek se ne nalazi kao pojedinac, već kao deo dobro razvijenog ljudskog društva“, zaključili su Skot i Fuler.

Stilovi vezivanja kod pasa

Vremenom su se Skot i Fuler, umesto stvaranja hrabrog superpsa, sve više zainteresovali za to kako rana iskustva šteneta oblikuju psa u odraslom dobu.

U to vreme Frojdove teorije o razvoju u detinjstvu bile su veoma popularne, dok je Džon Bolbi razvijao svoje uticajne ideje o stilovima vezivanja, prema kojima briga koju dete dobija utiče na njegov budući emocionalni život.

Skot i Fuler počeli su da razmišljaju o vezivanju i u slučaju pasa o kojima su brinuli. Šta bi se dogodilo kada bi štenci odrastali potpuno izolovani? Kako bi to uticalo na njihov razvoj?

U novom eksperimentu, koji danas ne bi bio prihvatljiv među istraživačima, štenci su odgajani sami u velikim spoljnim prostorima, ograđenim ogradama visokim oko dva i po metra. Hrana i voda dostavljane su im preko ograde, tako da nikada nisu viđali ljude ni druge pse.

Menjajući dužinu perioda koji su štenci provodili sami, Skot i Fuler otkrili su da postoji "kritičan period“ između četvrte i dvanaeste nedelje života. Ako bi inače izolovano štene tokom tog perioda stupilo u kontakt sa čovekom ili psom, moglo je normalno da se socijalizuje.

Međutim, "ako im ne dozvolite da u tom periodu formiraju veze, nikada nećete dobiti sasvim normalnog psa“, rekao je Skot istoričarki usmene istorije Suzan Mertens 1986. godine. „Bez ikakvog kontakta sa ljudima… do 14. ili 15. nedelje postali bi poput malih divljih životinja.“

Studija Škola za pse trajala je decenijama u ogromnom kompleksu u Mejnu, iako su se interesovanja istraživača vremenom menjala.

Zašto naučnici oduzimaju mladunce crvenih ara od roditelja i poveravaju ih drugim pticama

Oko 1958. godine studija Škola za pse počela je da se gasi. Rokfelerova fondacija odbila je da obnovi finansiranje kada je postalo jasno da nijedan superpas neće istrčati kroz kapiju.

Psi su raspoređeni po laboratorijama širom SAD i Evrope. Deceniju kasnije završilo se i zlatno doba američke nauke.

Ogroman eksperiment

Čak i danas istraživači su zadivljeni obimom i ambicijom rada Skota i Fulera.

"To je trajalo godinama, uključivalo je stotine pasa“, kaže Klajv Vin, direktor Centra za proučavanje pasa na Univerzitetu države Arizona. "Imali su hektare objekata i desetine zaposlenih. To je ono što nazivamo velikom naukom.“

Istraživači i dalje pripisuju Skotu i Fuleru zasluge za postavljanje temelja nauke o psima.

"Njihov rad bio je izuzetno uticajan u tome da se psi ustanove kao ozbiljan predmet kognitivnih i bihevioralnih istraživanja“, kaže Vanesa Vuds, direktorka vrtića za štence Univerziteta Djuk u Severnoj Karolini. "Pomogao je da se otvori put za oblast kakva postoji danas.“

Ipak, neki eksperimenti Skota i Fulera danas ne bi bili prihvatljivi, kaže Vin. Odgajanje štenaca u potpunoj izolaciji verovatno bi se smatralo previše okrutnim da bi se ponovilo – posebno zato što su štenci koji su kao rezultat toga postali "divlji“ i neukrotivi na kraju eutanazirani.

Potpuno nova vrsta mačke identifikovana posle 100 godina: Manja je od kućne

"Danas, ako ćete proučavati nečije pse, bolje je da im ne radite ništa što ne biste radili njihovom detetu“, kaže on.

S obzirom na sam obim projekta, malo je verovatno da ćemo uskoro videti nešto slično Školi za pse.

"Savremeni način rada je takav da ne kupujemo pse, već samo pozajmljujemo nečije kućne ljubimce“, kaže Vin.

Ipak, postoje i neki veći projekti. Vrtić za štence na Univerzitetu Djuk, na primer, testirao je i obučavao 101 štene kako bi utvrdio da li se može predvideti koji će štenci biti uspešni kao psi vodiči.

"Niko nije bio dovoljno ambiciozan ili lud da uradi ono što su uradili Skot i Fuler sve dok mi nismo došli“, kaže Vuds kroz smeh.

Njeno dosadašnje istraživanje utvrdilo je osobine važne za uspeh, poput samokontrole, pamćenja i sposobnosti štenaca da prepoznaju društvene signale. Ali ona se slaže sa zaključkom Skota i Fulera da ne postoji rasa koja je definitivno "pametnija“ od druge.

"To otkriće se zaista održalo.“

Koje vrste papagaja mogu da pričaju?