Može li mašina da napiše veliki roman: Zašto drugačije doživljavamo tekst kada saznamo da ga je napisala veštačka inteligencija

Saznanje da je književno delo možda nastalo uz pomoć veštačke inteligencije može da promeni način na koji ga čitalac doživljava, čak i kada se sam tekst nije promenio. Istraživanja pokazuju da ljudi isto delo različito ocenjuju u zavisnosti od toga da li veruju da ga je napisao čovek ili mašina. Ta razlika otvara pitanje koliko u vrednovanju književnosti znači sam tekst, a koliko uverenje da iza njega stoji ljudski um.

Prvi roman Telicona Orelijena To ili smrt (C’était ça ou mourir) bio je jedan od književnih fenomena jeseni 2026. godine. Već nagrađen sa nekoliko priznanja, našao se u prvim izborima za nagrade „Gonkur“, „Renodo“, „Femina“ i „Medisis“.

Grok napravio svoju "Odiseju": Objavljeno prvih sedam minuta filma

Paradoks veštačke inteligencije: Svi je kritikuju, a niko ne želi da je se odrekne

Roman je, između ostalog, opisivan kao „duboko ljudski“, a njegov stil kao „vizuelan i ljudski“, dok su drugi hvalili „lepotu poetskog jezika“ ili govorili o „čitalačkom šoku“.

Istog dana kada je romanu dodeljena nagrada „Fnak“, na društvenim mrežama pojavile su se sumnje da je korišćena generativna veštačka inteligencija, što je naglo preokrenulo način na koji je knjiga prihvaćena.

U listu Mond, pisac Tomas B. Reverdi veoma neposredno je izrazio nelagodu koju izaziva ta neizvesnost. Priznaje da mašina može savršeno da ga dirne, ali ako naknadno sazna da ona stoji iza teksta, ta emocija prestaje da ga zanima, jer se „to nije obraćalo meni“.

Ova formulacija je veoma slikovita. Emocija je zaista postojala, ali se tek naknadno menja ono što čitalac veruje da zna o poreklu teksta koji je pročitao, čime se retroaktivno preoblikuje značenje koje pripisuje sopstvenom čitalačkom iskustvu.

Mnogi čitaoci bi se sigurno mogli prepoznati u toj nelagodi. Jer čitati možda znači i pretpostavljati da nam se neko obraća, da je promislio svaku reč i u nju uneo delić sebe. Kada to prisustvo postane neizvesno, celokupan doživljaj dela okreće se naglavačke.

Nezavisno od ove polemike, čiji značaj ne zavisi od toga da li su sumnje opravdane, ovaj slučaj otkriva duboku promenu: ulazimo u doba u kojem pisac može da koristi veštačku inteligenciju u svim fazama rada, od traženja ideja do samog pisanja, a da čitalac to ne može da otkrije.

Možda se približava i trenutak kada samo čitanje teksta više neće biti dovoljno da se razlikuje delo koje je u potpunosti stvorio čovek od dela nastalog u velikoj meri uz pomoć veštačke inteligencije.

Zašto pretpostavljeno poreklo teksta toliko menja ono što čitalac veruje da je pročitao? Nekoliko novijih istraživanja iz eksperimentalne psihologije pokazuje da isti tekst može biti različito ocenjen u zavisnosti od toga da li je predstavljen kao delo čoveka ili veštačke inteligencije.

Isti tekst, drugačija ocena

Eksperiment koji je sprovela Maja Stanko-Kačmarek, psihološkinja sa Univerziteta „Adam Mickjevič“ u Poznanju, u Poljskoj, pruža veoma jednostavan eksperimentalni prikaz ove pojave.

Tramp najavio zabranu izraza "veštačka inteligencija": Evo kako želi da se ubuduće zove

Istraživanje, objavljeno 2025. godine u časopisu The Journal of Creative Behavior, obuhvatilo je 123 učesnika kojima je predstavljena ista pesma koju je napisao čovek. Menjala se samo informacija o njenom poreklu.

Učesnicima je rečeno da je pesmu napisao čovek, da ju je stvorila veštačka inteligencija ili da njeno poreklo nije navedeno. Kada je pripisana veštačkoj inteligenciji, pesma je ocenjena kao manje originalna, estetski manje uspela i emocionalno manje privlačna.

Drugo istraživanje, koje su 2024. godine objavili Brajan Porter i Eduar Mašeri sa Univerziteta u Pitsburgu, dovelo je do podjednako iznenađujućeg rezultata.

Čitaoci koji nisu stručnjaci za poeziju trebalo je da razlikuju pesme koje je generisao ChatGPT-3.5 od tekstova priznatih pesnika. U tome su bili manje uspešni nego što bi se očekivalo slučajnim pogađanjem, a čak su češće smatrali da su pesme koje je generisala veštačka inteligencija napisali ljudi.

U drugom eksperimentu, kada čitaoci nisu bili obavešteni o poreklu pesama, tekstovi generisani pomoću veštačke inteligencije dobijali su i bolje ocene od ljudskih pesama u nekoliko kategorija, naročito kada je reč o ritmu i lepoti.

Najzad, istraživanje koje je 2026. godine objavio tim pod rukovodstvom Danice Dilion pomaže da se ova pojava bolje razume.

U jednoj od šest studija, više od 1.000 učesnika pročitalo je isti odlomak proznog dela, koji je u zavisnosti od slučaja predstavljen kao tekst koji je napisao čovek, veštačka inteligencija ili kao rezultat njihove saradnje.

Istraživači pokazuju da delo deluje utoliko autentičnije ukoliko se čini da otkriva nečiji um, odnosno omogućava uvid u životno iskustvo, emocije i namere svog tvorca. Takav doživljaj menja se čak i kada je tekst predstavljen kao delo koje je uglavnom napisao čovek, uz ograničen doprinos veštačke inteligencije.

Polemika oko Telicona Orelijena pružila je široj javnosti priliku da posmatra svojevrstan eksperiment u stvarnim uslovima. Ona možda govori manje o književnim sposobnostima mašine, a više o psihološkim mehanizmima čitaoca, koji zahvaljujući veštačkoj inteligenciji otkriva da u tekstu ne traži samo značenje ili emocije već i prisustvo drugog uma koji stoji iza njih.

Kako objasniti značaj koji čitalac, čini se, pridaje tom prisustvu iza reči?

Uočavanje namera tamo gde ih nema

Deo odgovora leži u biološkoj istoriji ljudske kognicije. Prirodna selekcija pogodovala je procesima koji su osetljivi na prisustvo delatnih subjekata i na pripisivanje namera, emocija i ciljeva na osnovu njihovog ponašanja ili drugih organizovanih znakova.

Ta sklonost je toliko snažna da ljude često navodi da uočavaju nameru čak i tamo gde je nema. Još su 1944. godine Fric Hajder i Marijana Zimel pokazali da ljudi spontano opisuju jednostavne geometrijske figure koje se kreću kao da one slede određene ciljeve, doživljavaju emocije ili čak stupaju u društvene odnose.

Zaposleni u Srbiji strahuju da će ih veštačka inteligencija dovesti do otkaza: UNA proverava koje profesije su najugroženije

Pisanje takođe aktivira ove mehanizme socijalne kognicije, koji su mnogo stariji od same pismenosti. Ono što veštačka inteligencija danas naglo dovodi u pitanje nije taj, uglavnom automatski mehanizam, već drevno uverenje da određeni složeni znakovi svedoče o postojanju uma koji ih je stvorio.

Veštački sistemi sada mogu da proizvode takve znake i izazivaju iste zaključke o postojanju namere, a da oni pritom ne moraju biti izraz misli, namera ili emocija ljudskog uma.

Tražiti um ne znači tražiti autora

Istorija pokazuje da sklonost ka traženju namere iza znakova nije oduvek podrazumevala i potrebu da se iza teksta prepozna jedan određeni autor.

Značajan deo književnog i verskog nasleđa prenosio se bez jasno utvrđenog autora, često kroz uzastopne prerade. U kulturama zasnovanim na rukopisima i sami prepisivači mogli su da menjaju tekstove koje su prenosili.

Predstava o autoru kao jedinstvenom izvoru dela postepeno se ustalila u modernoj književnoj kulturi, naročito sa razvojem štamparstva, a potom i sa širenjem autorskog prava.

U 20. veku Rolan Bart dovodi u pitanje ovu predstavu, koja je do tada postala gotovo prirodna. U eseju Smrt autora odbija da nameru pisca smatra konačnim ključem za razumevanje teksta. Autor postaje „pisač“, dok se značenje gradi u samom činu čitanja.

Veštačka inteligencija danas otvara jedan paradoks. Iako je književna teorija odavno relativizovala značaj autora, čitaoci 21. veka s pojavom veštačke inteligencije naglo otkrivaju koliko su i dalje vezani za ideju da se iza reči koje čitaju nalazi jedinstven ljudski um.

Kada stvaranje više nije problem

U delu Vavilonska biblioteka, objavljenom 1941. godine, Horhe Luis Borhes opisuje biblioteku u kojoj se nalaze sve knjige od 410 stranica koje se mogu dobiti različitim kombinacijama 25 znakova.

Među njima se, dakle, nužno nalazi i bezbroj remek-dela, ali bez autora. Kada svi tekstovi već postoje, problem više nije u njihovom stvaranju, već u tome kako ih pronaći, prepoznati i proceniti koji zaslužuju da budu pročitani.

Generativna veštačka inteligencija donosi nešto slično u stvarni svet. Ona omogućava gotovo neograničenu proizvodnju tekstova, ali time ne ukida izbor, selekciju ili preoblikovanje.

Zamislimo da je Šarl Bodler raspolagao generativnom veštačkom inteligencijom. Nije toliko važno pretpostaviti da bi joj poverio pisanje Cveća zla, koliko se zapitati šta bi mogao da izvuče iz mnoštva asocijacija koje bi mu ona stavila na raspolaganje.

Danas postoji čitav kontinuum načina upotrebe veštačke inteligencije, od teksta napisanog u potpunosti bez nje do teksta koji je mašina napisala od početka do kraja.

Kako da smanjite broj poziva sa nepoznatih brojeva: Ovih osam poteza može da pomogne

U ovom novom prostoru, zasićenom mogućnostima, autor bi mogao da se definiše manje time što je svaku reč proizveo bez ičije pomoći, a više sposobnošću da resurse veštačke inteligencije stavi u službu jedinstvene umetničke namere, preoblikujući i povezujući materijale od kojih će na kraju nastati celovito delo.

Biti autor u doba veštačke inteligencije

Slučaj Telicona Orelijena navodi nas da razdvojimo vrednost teksta od onoga što čitalac pretpostavlja o njegovom poreklu. Roman ne gubi svoje književne kvalitete samo zato što su se pojavile sumnje u način na koji je napisan. Oni ne mogu u potpunosti zavisiti od onoga što čitalac veruje da zna o njegovom autoru.

Međutim, iako upotreba veštačke inteligencije sama po sebi nije dovoljna da se ospori vrednost teksta, ona nas primorava da ponovo odredimo šta znači biti njegov autor.

Možda pitanje više nije samo: može li mašina da napiše veliki roman? Ono sada glasi i: tragove kog uma ili duše i dalje nosi delo napisano uz pomoć mašine?

Nova taktika u američkim izborima: Političari ciljaju birače preko veštačke inteligencije

Humanoidni roboti od 2028. godine menjaju radnike u fabrikama? Kineski biznismen najavio revoluciju