Da li lek može da spreči ili poništi traume iz detinjstva: Naučnici u fazi ispitivanja

Naučnici su uspeli da kod miševa lekom blokiraju dugoročne posledice traume iz ranog detinjstva. Međutim: lek deluje samo preventivno. O kakvom je leku reč i da li bi jednog dana mogao da se primenjuje i kod ljudi?

Trauma se obično doživljava kao nešto što čovek nosi sa sobom celog života, nešto sa čim uči da živi, što pokušava da prevaziđe i ublaži posledice.

Retko se razmatra kao nešto što bi moglo da bude sprečeno pre nego što ostavi trajne posledice po zdravlje. Upravo to želela je da ispita grupa istraživača iz Minhena i Stokholma, prenosi Dojče Wele.

Zašto generacija Z sve više krivi roditelje za svoje neuspehe?

Eksperiment na miševima

Eksperiment je vršen na miševima i započeo tako što su mladuncima otežali prve dane života: njihovim majkama su dali znatno manje materijala za pravljenje gnezda nego inače. To je bilo dovoljno da se majke uznemire, a prvi dani života mladunaca budu nepredvidivi.

Miševi koji su odrasli u takvim uslovima izgledali su potpuno zdravo. Nisu pokazivali očigledne znake bolesti niti bilo kakve vidljive poremećaje.

Međutim, kada su istraživači kasnije formirali grupe i posmatrali njihovo ponašanje, uočili su obrazac: ti miševi su se redovno nalazili na dnu društvene hijerarhije. To se ponavljalo i u adolescenciji i u odraslom dobu.

I najmanja kritika vas pogađa više nego što bi trebalo? Psiholozi objašnjavaju zašto

Teško detinjstvonije ostavilo vidljive tragove, ali je očigledno odredilo njihov društveni položaj tokom čitavog života.

Međutim, kod miševa kojima su dali lek, taj obrazac se nije pojavio.

Studiju, objavljenu u junu, zajednički su vodili Matijas Šmit sa Instituta Maks Plank za psihijatriju u Minhenu i Huan Pablo Lopes sa Karolinskog instituta u Stokholmu.

Ključni je kortizol

Ključnu ulogu u ovom procesu ima kortizol, glavni hormon stresa u organizmu. Kada se dogodi nešto stresno, telo oslobađa velike količine kortizola. To je normalna i zaštitna reakcija.

Jednako je važno i ono što se događa posle toga: organizam mora da registruje da je opasnost prošla i da smanji odgovor na stres. To se odvija preko receptora za kortizol, delova ćelija koji prepoznaju hormon i šalju signal da se organizam „smiri“.

Tetke su posebne: Evo zašto su važne za mentalno zdravlje devojčica

Protein FKBP51 reguliše osetljivost tih receptora. Istraživanje ukazuje da nepovoljna iskustva u ranom detinjstvu dovode do prekomerne proizvodnje tog proteina. Zbog toga receptori postaju manje osetljivi, signal za prekid stresnog odgovora slabi, a organizam ostaje u stanju pojačane pripravnosti mnogo duže nego što bi trebalo.

Prema Šmitovim rečima, čovek to ne može direktno da oseti.

"Odgovor organizma putem kortizola ne osećate. Možete misliti da ste veoma otporni na stres, a vaše telo i dalje proizvodi velike količine kortizola, a da toga niste svesni", kaže on.

Kakav je to lek koji blokira posledice teškog detinjstva?

Istraživači su koristili jedinjenje SAFit2, koje blokira delovanje proteina FKBP51. Kada je davano majkama tokom stresnog perioda, ono je preko mleka dospevalo do mladunaca.

Kasnije su se ti miševi u svojim društvenim grupama ponašali isto kao i životinje koje nikada nisu bile izložene nepovoljnim uslovima. Društvene posledice teškog početka života bile su praktično izbrisane.

Efekat nije bio vidljiv samo u ponašanju već i u mozgu.

Istraživači su analizirali aktivnost gena u šest regiona mozga povezanih sa stresom i ustanovili da su rana negativna iskustva ostavila dubok trag. Lek je u velikoj meri poništio te promene, posebno u medijalnom prefrontalnom korteksu i nucleus accumbensu, oblastima koje učestvuju u regulaciji emocija i osećaja nagrade.

Istraživanje otkrilo tamnu stranu rada od kuće: Može biti štetno za mentalno zdravlje

Može li trauma iz detinjstva retroaktivno da se poništi?

Na osnovu ove studije, odgovor glasi: ne.

U eksperimentu iz Minhena SAFit2 je primenjivan tokom samog traumatičnog perioda, a ne kasnije. Istraživanje pokazuje mogućnost prevencije, a ne popravljanja već nastale štete.

Neka druga istraživanja pokazala su određene efekte kod odraslih životinja, ali nije dokazano da lek može potpuno da poništi već formiranu traumu.

Pored toga, prevencija je moguća samo ako se unapred zna ko je izložen riziku, a na to pitanje ova studija ne daje odgovor.

Da li se bipolarni poremećaj može držati pod kontrolom?

Da li bi lek mogao da deluje i kod ljudi?

Za takav zaključak još je prerano. Istraživanje je sprovedeno samo na mužjacima miševa i njihovih majki, pa nije poznato da li bi rezultati bili isti kod ženki.

Takođe, SAFit2 je za sada isključivo eksperimentalno jedinjenje. Pokazalo se efikasnim kod životinja, ali još nije razvijeno niti provereno za primenu kod ljudi.

Ipak, Šmit smatra da postoji realna mogućnost kliničke primene tokom naredne decenije, jer su mehanizmi stresa kod životinja i ljudi "veoma, veoma slični".

Zašto je dobro razgovarati sa kućnim ljubimcima: Psiholozi imaju objašnjenje

Kako se trauma danas leči i zašto terapije ne deluju kod svih?

Sadašnji tretmani poremećaja povezanih sa stresom, uključujući posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) i depresiju povezanu sa traumom, uglavnom se oslanjaju na antidepresive iz grupe SSRI.

Ti lekovi deluju na serotoninske puteve u mozgu. Kod mnogih pacijenata daju dobre rezultate, ali njihov mehanizam delovanja nije u potpunosti razjašnjen, a značajan broj obolelih uopšte ne reaguje na terapiju.

Za razliku od toga, ciljano delovanje na FKBP51 moglo bi da omogući lečenje samog uzroka problema.

"Ne bismo lečili samo simptome, već i uzrok poremećaja tako što bismo direktno delovali na mehanizam stresa", kaže Šmit.

Takvi lekovi ne postoje na tržištu. Dugoročno, on zamišlja precizniji pristup: identifikaciju ljudi koji su genetski posebno osetljivi na stres i kod kojih je nivo FKBP51 već povišen, kako bi upravo oni dobijali terapiju nakon teških traumatičnih događaja.

S druge strane, postoje ljudi koji zbog genetike ili životnog iskustva pokazuju izuzetnu otpornost čak i u ekstremnim situacijama i kojima lekovi možda uopšte ne bi bili potrebni.

Svi ih bacamo, a ne znamo koliko su zdrave: Semenke dinje su pune proteina, a mogu se jesti i pržene

Koji su znaci nerešene traume?

Šmit naglašava da je trauma veoma individualna, kako psihološki tako i fiziološki. Po njegovom mišljenju, važnije je trajanje reakcije nego njen intenzitet.

Snažna reakcija na stres neposredno nakon saobraćajne nesreće ili nasilnog događaja smatra se normalnom. Telo tada radi ono za šta je predviđeno.

Problem nastaje kada takva reakcija traje nedeljama ili mesecima. Ako osoba ni posle mesec dana ne može bez straha da pređe ulicu ili ni nakon šest nedelja ne uspeva normalno da spava, to može biti znak da stresni odgovor ne jenjava. U tom slučaju preporučljivo je obratiti se lekaru. Za sada to ostaje jedini praktičan savet.

Lek opisan u studiji, ako jednog dana bude razvijen za ljude, prema sadašnjim saznanjima morao bi da bude primenjen pre nego što trauma ostavi trajne posledice, a ne nakon toga.

Od čega je preminula Vedrana Rudan - šta je rak žučnih kanala?